Kočioni sistem je jedini deo automobila koji svakodnevno koristite stotinu puta, a o kome razmišljate samo kada zaškripi. Problem je što se kočnice ne kvare naglo, nego postepeno, pa vozač polako navikne na duži put do zaustavljanja i na zvuk koji se pojavio pre nekoliko meseci. Upravo ta navika je opasna, jer se razlika ne primeti u normalnoj vožnji, a primeti se u jednoj jedinoj situaciji kada zatreba naglo zaustavljanje. Ovaj tekst objašnjava šta se u sistemu dešava, koji su znaci upozorenja i gde je granica posle koje se ne vozi dalje.

Kako kočioni sistem zapravo radi

Kada pritisnete pedalu, vi ne zaustavljate vozilo nogom, nego pokrećete hidraulični sistem. Pritisak sa pedale se preko pojačivača prenosi na glavni kočioni cilindar, a odatle kočiona tečnost kroz cevi prenosi silu do svakog točka. Na točku ta sila razmiče klipove u kleštima, koji pločice pritiskaju uz disk. Sve što se dešava između vaše noge i točka oslanja se na jednu tečnost i na to da nigde nema vazduha ni curenja. Zbog toga se većina ozbiljnih problema sa kočnicama vidi kroz ponašanje pedale, a ne kroz zvuk.

Kod većine vozila prednje kočnice rade najveći deo posla, često i sedamdeset odsto ukupnog usporavanja, jer se pri kočenju masa vozila prebacuje napred. Zbog toga se prednje pločice troše znatno brže od zadnjih, i zbog toga se prednji diskovi menjaju češće. Kod zadnjih kočnica se kod nekih vozila i dalje koriste doboši sa papučicama, koji rade po sličnom principu, ali se troše sporije i traže drugačiju kontrolu.

Zašto kočnice škripe i da li je svaka škripa problem

Škripa je najčešća pritužba i istovremeno najviše zbunjuje, jer ne znači uvek isto. Postoji potpuno benigna škripa koja se javlja ujutru, posle kiše ili posle pranja vozila, i ona nastaje zbog tankog sloja površinske rđe na disku, koja se skine posle nekoliko kočenja. Ta škripa nestaje u prvih par stotina metara i nije razlog za brigu.

Postoji i škripa koja dolazi od materijala pločica, jer neke jeftinije i tvrđe pločice po prirodi škripe više, naročito na malim brzinama i pri laganom pritisku. Treća vrsta je ona koja zaista znači nešto, a to je oštar i ujednačen pisak koji se javlja pri svakom kočenju i koji ne prolazi. Kod velikog broja vozila to je zvuk metalnog jezička na pločici, koji je proizvođač namerno postavio tako da počne da grebe disk kada se pločica istroši do granice. Taj zvuk je poziv na servis, a ne detalj na koji se treba navikavati.

Šta znači grebanje i metalni zvuk pri kočenju

Ako se umesto piska javi grubo grebanje, kao da nešto struže po metalu, situacija je znatno ozbiljnija. Taj zvuk najčešće znači da je frikcioni sloj pločice potpuno potrošen i da metalna podloga pločice grebe direktno po disku. Posledice su dvostruke, jer se kočna sila drastično smanjuje, a disk se za nekoliko dana takve vožnje uništi do mere da se mora zameniti.

Zbog toga se metalni zvuk pri kočenju ne odlaže. Kada bi se pločice zamenile na vreme, trošak bi bio jedan, a kada se čeka da počne grebanje, u računicu ulaze i diskovi, ponekad i klešta. Ovo je jedna od najčešćih situacija u kojoj odlaganje umnožava trošak, i to bez ikakve koristi za vozača.

Zašto volan vibrira pri kočenju

Vibracija koja se oseti u volanu ili u pedali kada se koči sa veće brzine ima jasan uzrok. Diskovi su izloženi velikim temperaturama, pa ako se pregreju i naglo ohlade, na primer ako se posle jakog kočenja vozilo zaustavi sa nogom na kočnici, dolazi do neravnomerne debljine i talasanja površine diska. Pločica pri svakom obrtaju nailazi na različitu visinu i to se oseti kao pulsiranje.

Vibracija u volanu obično upućuje na prednje diskove, dok se problem na zadnjim više oseti kroz vibraciju karoserije ili pedale. Rešenje zavisi od stanja, jer se disk u nekim slučajevima može struganjem vratiti u ravan, ali samo ako je posle toga i dalje iznad minimalne debljine koju je proizvođač utisnuo na sam disk. U praksi se kod istrošenih diskova zamena isplati više od obrade, jer se time vraća i fabrički odziv kočnice.

Kako se prepoznaje da je kočiona tečnost problem

Pedala govori više od svakog zvuka, i to je najvažniji deo ovog teksta. Zdrava pedala je čvrsta i staje na jasnoj tački. Ako pedala postane mekana i spužvasta, to najčešće znači da se u sistemu nalazi vazduh ili da je tečnost upila previše vlage. Ako pedala polako tone dok stojite na semaforu sa pritisnutom nogom, to je znak curenja ili unutrašnjeg propuštanja u glavnom cilindru, i to je situacija u kojoj se vozilo ne vozi dalje.

Kočiona tečnost je higroskopna, dakle vremenom upija vlagu iz vazduha, a vlaga snižava temperaturu ključanja. Kod jakog kočenja, na primer na dugoj nizbrdici, tečnost sa dosta vlage može da proključa i tada u sistemu nastaju mehurovi pare, a pedala odjednom propada u pod. Zbog toga se kočiona tečnost menja periodično, po pravilu na svake dve godine, bez obzira na pređenu kilometražu, i zbog toga je to jedan od najjeftinijih zahvata sa najvećim efektom na bezbednost.

Zašto vozilo vuče na jednu stranu pri kočenju

Ako pri kočenju vozilo skreće levo ili desno, kočna sila nije jednaka na oba točka iste osovine. Najčešći uzrok je zaglavljeno klip ili vodilica u kleštima, gde jedna strana ne pritiska kako treba ili ostaje delimično pritisnuta i posle otpuštanja pedale. Druga mogućnost je zaprljana ili natopljena pločica, na primer uljem koje curi iz poluosovine.

Karakterističan prateći znak zaglavljene kočnice je jedna felna koja je posle vožnje osetno toplija od ostalih i miris zagorelog oko tog točka. U težim slučajevima se javlja i dim, a točak se pri okretanju rukom teško pomera. Vožnja sa zaglavljenom kočnicom troši gorivo, uništava disk i pločicu i realno može izazvati požar, pa je to jedna od situacija u kojima se poziva pomoć umesto da se pokušava stići do servisa.

Koliko traju pločice i diskovi

Ne postoji jedan tačan broj, jer trošenje najviše zavisi od načina vožnje i uslova. U gradskoj vožnji sa mnogo semafora pločice traju znatno kraće nego na otvorenom putu. Kao gruba orijentacija, prednje pločice se najčešće menjaju između trideset i šezdeset hiljada kilometara, a diskovi obično traju kroz dva do tri kompleta pločica. Nove pločice imaju frikcioni sloj debljine oko deset do dvanaest milimetara, a granica na kojoj se menjaju je oko tri milimetra.

Bitno je i da se diskovi i pločice menjaju u paru po osovini, dakle nikada samo sa jedne strane, jer bi se time napravila razlika u kočnoj sili. Posle ugradnje novih pločica potreban je period uhodavanja od nekoliko stotina kilometara, tokom koga se izbegava jako i dugo kočenje, kako bi se površine pravilno slegle. Kočnice u tom periodu deluju nešto slabije i to je normalno.

Zašto se kočnice pregrevaju na dugim nizbrdicama

Kočnica pretvara kretanje u toplotu i ta toplota mora negde da ode. Na dugom spustu, gde se pedala drži pritisnuta neprekidno, temperatura raste brže nego što se odvodi, pa kočnice postepeno gube efikasnost, što se u struci naziva zamor kočnica. Vozač oseti da pedala postaje sve dublja, a vozilo sve teže usporava, i to je jedno od najopasnijih stanja u vožnji.

Rešenje je jednostavno i besplatno, a to je da se na spustu ubaci niža brzina i pusti motor da zadržava vozilo, uz kratka i odlučna kočenja umesto stalnog laganog pritiska. Kod vozila koje vuče prikolicu ili je puno natovareno ovo pravilo postaje obavezno. Ako se zamor ipak javi, vozilo se zaustavlja na bezbednom mestu i kočnice se ostavljaju da se ohlade same, bez polivanja vodom, jer nagli šok vodom krivi disk.

Kako zima i so na putu utiču na kočnice

Zimi se javljaju dva dodatna problema. Prvi je so, koja ubrzava koroziju na diskovima i posebno na vodilicama i klipovima, pa se upravo posle zime najčešće javljaju zaglavljene kočnice. Drugi je vlaga koja preko noći stvara sloj rđe, zbog čega prvo jutarnje kočenje često zvuči grubo. Kod vozila koja zimi dugo stoje bez upotrebe, pločice se mogu i zalepiti za disk, pa se pri kretanju čuje jak prasak i ostaje trag na disku.

Praktična preventiva je pranje donjeg dela vozila posle zime, redovna kontrola pri promeni guma i mazanje vodilica prilikom servisa kočnica. To su sitni zahvati koji sprečavaju najveći deo zimskih problema.

Šta znači lampica ABS i da li vozilo tada koči

Lampica sistema protiv blokiranja točkova zbunjuje mnoge vozače, jer se vozilo ponaša normalno. Suština je da osnovno kočenje i dalje radi, ali da elektronika koja sprečava blokiranje točkova nije aktivna. To znači da će vozilo pri naglom kočenju na mokrom ili klizavom kolovozu lakše blokirati točkove, a blokiran točak ne može da skreće.

Sa upaljenom lampicom sistema protiv blokiranja može se stići do servisa, ali uz povećano odstojanje i mirniju vožnju. Situacija je bitno drugačija ako se istovremeno upali i crvena lampica kočnica, jer ta kombinacija često znači i problem sa raspodelom kočne sile, i tada se vozilo ne vozi dalje.

Kada se prestaje sa vožnjom i zove pomoć na putu

Postoji nekoliko jasnih znakova kod kojih ne treba pokušavati da se stigne do servisa. Prvi je pedala koja propada u pod ili koja ne vraća čvrstinu. Drugi je vidljivo curenje uljaste tečnosti iza točka ili ispod vozila blizu točka. Treći je dim ili jak miris zagorelog iz zone točka. Četvrti je grebanje metala uz osetno slabije usporavanje. Peti je vozilo koje naglo vuče u stranu pri svakom kočenju.

U svim tim situacijama vozilo se sklanja sa kolovoza, uključuju se sva četiri pokazivača i postavlja se sigurnosni trougao, a zatim se poziva pomoć na putu. Kočnice su jedini sistem kod koga nema improvizacije, jer se posledica ne meri u trošku popravke nego u dužini zaustavnog puta u trenutku kada zatreba.

Kako način vožnje produžava vek kočnica

Isti automobil sa istim pločicama može imati dvostruko različit vek kočnica, u zavisnosti od toga ko ga vozi. Najveći uticaj ima predviđanje, dakle vožnja kod koje se gas otpušta ranije i vozilo prirodno usporava, umesto kočenja u poslednjem trenutku. Drugi faktor je odstojanje, jer vozač koji drži veće rastojanje koči ređe i mekše. Treći je izbegavanje nepotrebnog kočenja na nizbrdici i korišćenje motora za zadržavanje.

Sitna navika koja mnogo znači je i da se noga ne drži naslonjena na pedalu kočnice tokom vožnje, jer i minimalan pritisak drži pločice u kontaktu sa diskom i stvara stalno trenje. Uz to, ručna kočnica se koristi redovno, jer se kod vozila kod kojih dugo stoji nekorišćena javljaju zaglavljena sajla i mehanizam.

Šta se proverava pri redovnom servisu kočnica

Dobar pregled kočnica ne svodi se na merenje debljine pločica. Proverava se debljina i stanje površine diskova, stanje i pokretljivost klešta i vodilica, stanje gumenih zaptivača, stanje creva i cevi na koroziju i pucanje, nivo i starost kočione tečnosti i rad ručne kočnice. Kod vozila starijih od nekoliko godina posebno se gleda korozija na metalnim cevima ispod vozila, jer je to mesto na kome nastaju iznenadna curenja.

Praktično je da se ovaj pregled radi pri svakoj zameni guma, dakle dva puta godišnje, jer su tada točkovi ionako skinuti i sve je dostupno. Tih desetak minuta je najjeftiniji način da se sazna da li je sve u redu ili je zamena blizu, umesto da to saznate na prvoj situaciji kada vam zatreba puna snaga kočenja